Na današnji dan, 29.01.2019. godine, napustio nas je prof. dr. Zdravko Grebo. Mostarac, Veležovac, ali prije svega veliki čovjek.
Zdravko Grebo rođen je u Mostaru 30. jula 1947. godine. U Sarajevo je došao 1965. godine gdje je postao jedan od najboljih studenata u historiji sarajevskog Pravnog fakulteta, nakon čega je postao i profesor emeritus Univerziteta u Sarajevu. Postdiplomski studij i doktorat završio je na Univerzitetu u Beogradu.
Radio je kao redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Sarajevu. Bio je osnivač gradskog radija ZID, osnivač i direktor Izdavačke kuće ZID, član Executive Board of Bosnian Peace Corps, osnivač HCA za bivšu Jugoslaviju, direktor Pravnog centra FOD BiH, direktor međunarodnog postdiplomskog kursa „Evropske studije” i osnivač Open Society Fund BiH.
Dobitnik je nagrade Evropskog kluba za mir i protiv rasizma i ksenofobije 1994, Ruzveltove medalje 1994. i nagrade Francuske legije časti 2003. godine.
Jednom prilikom o Mostaru je rekao sljedeće:
“Ako ti kažem ono što bih htio, mene će Ognjenka ostaviti. Nju strašno nervira to što ja nikad ne propustim priliku da kažem da sam Mostarac. Rođen sam u Mostaru u Torlinom sokaku, brice Torle, kad kreneš od Musale ka Tepi. Ne znam, možda je Ognjenka u pravu povodom mog naglašavanja mostarstva, navijanja za Velež, boravka tokom rata u Mostaru sa Smailom Klarićem i Safom Oručevićem, ali to meni zaista znači. E, sad, da li ja malo lažem, da li malo kupujem simpatije govoreći da sam Mostarac, zaista ne znam.
Naravno, Mostar mog ranog djetinjstva nije današnji Mostar. Buljuk unuka kod majke Mevlide Grebo, koja nas je trpjela jer su roditelji radili, ručak, pa na Bunur na Neretvu, pa s Neretve nazad kući, pa komad hljeba s bestiljom, pa onda na trening Veleža, ustvari, Lokomotive… Kad kreneš u četiri popodne prema Rondou, ubereš paradajz, kavadu iz bašči i onda odeš na utakmicu, pa ti Zejnil Selimotić kaže da možeš malo šutnuti loptu…
Nikad nisam uspio skočiti sa Starog mosta, naravno. U Mostaru postoje gradacije, svaka stijena ima svoje ime – Soko, Špic i tako dalje. Ja sam dobacio do Špica, do Starog mosta nikad nisam. To je bio način na koji se gradio mostarski identitet: živiš u mahali, trkaš se u kvartu, uveče prasom udaraš žene po butinama i listovima, kradeš bakar, ideš na utakmice Veleža… To i nije nešto čime se čovjek treba pohvaliti, ali jeste bila moja najranija mladost i drago mi je što je to tako bilo. Ja moj Mostar nosim u genima.”
Sahranjen je 01.02.2019. godine u Sarajevu, na gradskom groblju Bare.
Njegova ljubav prema Veležu ostat će trajno upisana u sjećanja svih onih kojima je Velež u srcu sljedećim riječima koje krase zid klupskih prostorija:
“Fudbal je više od igre, a Velež je više od fudbala”
Tvoji Rođeni!