Miroslav Momčilović: DADO

Na krilima pobede u Kupu Maršala Tita, u Puminim kopačkama za broj većim, pravo iz Mostara u našu školu doleteo je Dado. Ostao je u našem razredu samo jedno polugodište, ali je ostavio neizbrisiv trag.

Dado Mostarac nas je odmah slagao tri stvari: da trenira u Veležu, da vozi kola i da mu je otac pilot. Kako i zašto je došao kod nas na Novi Beograd niko nije znao. Na pismenom iz srpskohrvatskog jezika u vežbanci je napisao da mu je otac došao u Beograd u tajnoj vojnoj misiji koja je za cilj
imala pronalaženje Titovog zakopanog blaga. I ni reči više. Vojna tajna.

Bilo kako bilo, Dado se našao tu, među nama, preplanuo, suvonjav i s plavim pramenovima za koje je odmah izjavio da ih ne nose samo najveći papci. Tako je počeo četvrti razred u godini kojoj je prethodila Titova smrt i Veležovo osvajanje kupa. Mi dotle jedva da smo i čuli za Velež. Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk, i to je bilo to. Ali Dado je doneo vetrove promena.

Učiteljica ga je na prvom času predstavila našem odeljenju i ljubazno upitala šta je tokom raspusta čitao za lektiru. Dado je, takodje ljubazno, odgovorio: “U paukovoj mreži i Zagor protiv Vonga.”
“Zanimljivo, nisam čula… To su romani, jel?”
“Romani, naravno”, nervozno je procedio, prebacujući težinu s kopačke na kopačku.
“Lepo, Dado, a gde si bio na moru, kad si tako lepo pocrneo?”
“More je za papke. Ja sam bio na pripremama s Veležom dvije sedmice, a ostalo u Legiji stranaca. Kopo rovove i radio sklekove.”
“A Velež… To je fudbalski klub, jel?”
“Jes. Ja igram špica.”
“Lepo, Dado, idi na mesto… I ubuduće nemoj dolaziti u kopačkama, možeš se povrediti.”
“Meni je Sula Rebac reko da moram stalno biti u kopačkama. Zbog osjećaja…” Tako je Dado nastavio da dolazi u kopačkama po kiši, suncu i snegu.

Našem odeljenju je očajnički bio potreban špic, ali Dado nikako nije igrao. Zagrevao se, razgibavao, trčao pored terena, jednom čak i sudio, ali od igre ništa. Navodno mu Sula Rebac nije dozvoljavao da igra s amaterima da ne bi kvario stil.
“I da znate, papci, fudbal se danas igra u lovu, neću se ja tu lomatat po betonu za džaba.”

Tako su se novac i Sulin autoritet isprečili kao nepremostiva prepreka daljem napretku našeg školskog tima. Ko je bio Sula pojma nismo imali, baš kao što ništa nismo znali o sastavu Veleža sve dok nas na Markani nisu dobili sa tri nula. Na Marakani, ej! Dado je rekao:

“Nije to ništa. Sad nam se vraćaju Bajević i Vladić, Marić nije nigdje ni išo, trio BMW ponovo jaše. Uzećemo Kup Evrope i biti prvaci Juge narednih deset godina.” Zvezda nikad jača, ali tri komada na Marakani davali su snagu Dadinim rečima. Dado je još dodao i to da zbog trija Bajević, Marić, Vladić, svaki Mostarac ima pedeset posto popusta na sve modele iz fabrike BMW. Igrači i uprava besplatno. Čim istekne registracija, idu u Nemačku po novi auto.
“Ko plaća put?”
“Švabe, naravno.”
“A vi iz podmlatka? Jel dobijate vi nešto?”, pitao je moj drug.
“Mi dobivamo besplatno BMW bicikle sa specijalnim motorima koji omogućavaju da možeš biciklom preletjeti preko svake prepreke. I tako sve do osamnaeste. Poslije i mi prelazimo na aute. Eto, pa se vi sad jebite s vašim fićama i škodama. Po Mostaru samo beemvejci šibaju!”

Mnogo je Velež uradio na promociji BMW robne marke po svetu i ovi iz fabrike su im na tome bili do groba zahvalni. Neki Musa je, po Dadinim rečima, potpisao doživotno sponzorstvo sa direktorom fabrike BMW
te tako uprava i grad Mostar počinju izgradnju podzemnog stadiona (za slučaj atomskog rata) koji će moći da primi dve stotine hiljada ljudi sa plaćenim kartama. Dado se letos ušunjao iza velikih metalnih vrata koje čuvaju specijalci JNA i video svojim očima da su reflektori veći od
naše škole. Svlačionice su bile opremljene fliperima i video igricama da se igrači moge relaksirati posle treninga i pred utakmicu.

Pred kontrolni iz matematike, Dado se pojavio u školi s punom kesom kifli i rekao da časti ceo razred, jer, eto, upravo je sinoć u klupskim prostorijama Mario Kempes potpiso za Velež i sliko se u crvenom dresu. Dobio apartman u hotelu ‘Neretva’ od dvesto kvadrata s bazenom na terasi
i četiri flipera u dnevnoj sobi. Obezbeđenje su mu gole crnkinje.
“Kako nema ništa u novinama?”
“Čuj papka, pa neće se ofirati pred Švajcarcima s kojima igraju u prvom kolu. Taktičko iznenađenje. Sve je pod velom tajne. Znaju samo ljudi iz uprave, direktor BMW-a i jedan Japanac iz fabrike Kawasaki.”
“Otkud sad, Dado, Kawasaki?”
“Čuj budale… Pa zbog Kempesa. K kao Kempes, K kao Kawasaki. Kvartet KBMW.”

Švajcarcima i Evropi se sad tresu gaće jer se u Mostaru desio istorijski susret japanske elektronike i nemačkog mašinstva. Kada su se konačno sve kockice posložila kako treba, Velež je ispao u prvom kolu. Od Švajcaraca. Dado je dobio ovčije boginje i nije ga bilo tri nedelje u školi. Kempes nije dobio pravo nastupa za Velež, nešto je zapelo oko papira, nije stigla krštenica iz Buenos Airesa na vreme, a došlo je i do raskola u upravi, podelila se čaršija na dve struje – japansku i nemačku.
“Za fudbal je dobro kad uđe lova, ali kad uđe previše, onda ni to ne valja”, izjavio je Dado po povratku s bolovanja.

“Došla je Jovanka sa JNA specijalcima u Mostar i rastjerala i Švabe i
Japance.” Shvatili su ljudi iz uprave ono što je Dado stalno govorio, da se valja osloniti na svoju decu iz podmlatka a ne juriti pojačanja po belom svetu. Po Jovankinom savetu, Uprava je odlučila da u tekućoj sezoni akcenat stavi na završetak podzemnog stadiona za dve stotine hiljada ljudi, a da Evropu i domaću ligu baci u drugi plan. Izglasana je odluka da se pod hitno u prvi tim prekomanduju sva talentovana deca iz mlađih kategorija i da se sa njima radi na kondiciji i uigravanju. Sve pod Jovankinim nadzorom.

Tako nas je Dado napustio tokom zimskog raspusta. Umesto da se grudva sa nama, poslat je na pripreme s prvim timom. Poslao nam je pismo s priprema na Vlašiću. Ustajanje u četiri ujutru i trčanje u olovnim
kopačkama. Umesto večere – istezanje i kung fu. Ko nije prošao pripreme kod Jovanke, taj ne zna šta je pakao. Ko nije imao Dadu u razredu i Velež u ligi, taj ne zna šta je fudbal.

Preuzeto iz knjige “Rođeni za vječnost”

Fazlija Puzic
30 Januara, 2022

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *